Poznojesenjeg kišnog jutra obuze me kapric da ne dozvolim Hasanu podvorniku da me vrati na Rakovac na ponovno pranje čizama. Oprat ću ih da se cakle, koliko čizme od dvije-tri godine mogu da se cakle, pa ću s kamena na kamen mudrom podvorniku na smotru. Tako i bijaše; napravi oko mene pola kruga i … upusti me u školu. Ili sam čizme momački oprao, ili je Hasan bio uvinklo – nikad neću odgonetnuti…
Vreli majski dan prostro špalir od Kemine slastičarne do Šakirinog mlina. Opanke sam dobro pritegao i provjerio stotinu puta, valja prenijeti štafetu od ambulante do stopske raskrsnice, čitavih dvadesetak metara. Dvoredi mahluk prosipa aplauze po prašnjavom putu i čeka… Preuzmem štafetnu palicu, vrela. Trčim u ritmu aplauza. Dobro je, opanci me prate. Dvadesetak metara savladano troskokom. Predadoh užarenu štafetu. Aplauz huči kao radavska oluja, da li zbog štafete ili mojih opanaka koji izdržaše mladalački izazov – ne znam, ali znam da su mi debele vunene čarape bile mokre od straha…
Baš je merak u Gođenje na igranku. Jeste podaleko, ali kad imaš bateriju sa njemačkim žiškom, to je šega. Jeste i poskup, ali baca daleko, što jeste jeste. A igranka šarena; što od djevojačkih katova skrojenih od basme donesene sa hadža, što od nekoliko grupica mlađarije koja se zaputila čak iz Mičivoda i Nevačke. Dobro je – najaviše igranku i za sljedeću subotu, a njemački žižak nije „crko“…
Uhh, položih i zadnji ispit. Specijalnu psihologiju. Priznajem, nisam se specijalno ni proslavio znanjem. Koliko sam puta predao prijavu, sigurno ni tetka u studenskoj službi ne zna. Sreća, nije bilo kompjutera – zbog mene bi joj pao sistem. A profesor? Čovjek skontao – što je dosta, dosta je. Kao iskusni psiholog vjerovatno je zapamtio i moj svaki pokvareni zub. Zavidim mu na zapažanju…
Moj kabinet. Moja katedra. Moje neznalice. Razlijem „Proces“ među omladinu, a Kafku nisam ni pitao. Ni makac! Ni specijalna psihologija mi ne bijaše od koristi. Znani i neznani uprli poglede u prozore sa gustim rešetkama i vode svoj tajanstveni, izgleda, životni proces. To bi i potrajalo da se ne začu žamor pred vratima od kojeg skrojih rečenicu da je došao Crveni krst i nešta nosi u povelikom paketu… San stade! U svirepom hodniku Crveni krst iz povelikog paketa dijeli pisma što u lijevom gornjem uglu imaju bezvrijedni simbol. Stigla pošta nakon višemjesečnog lutanja, sa neznanih adresa, sa brojem b.b. I ono nekoliko nečitko napisanih redaka precrtano. Sumnjiv sadržaj. Nova epizoda moga procesa započinje.
I Kafku bi posramio. Bi mi žao prekinutog sna, šta će mi pismo sa sumnjivim sadržajem i neznanom adresom, broja b.b. Počašćen novim iskušenjem probacim maštu kroz rešetkama ukrašeni prozor i nastavim svoj davno započeti proces. Dokad li, kako li?
Seid Zimić