UZEIR HADŽIBEG: DETEKTOR

316

Dojde Fata sa teravije, skida namazbezu i veli, sva sam ti u goloj vodi, onaj narod muhanat, ne da klime uključit, nekom udara u krsta nekom u vrat, Allahselamet pa eto ti.

– Jah, šta ćeš narod ko narod, nikad mu ugodit, a vazda je u nas bilo tako, niko se nije razbolio od smrada već od hladnoće i propuha.

– Imamo li rašta spavat il da ja nama pristavim?

– Haj ti nama pristavi, meni nešto žao ovih ramazanskih noći u san bacat.

Vako ti mi, haman svaku noć se nastavimo kahvendisat i muhabetit sve do sehura.

Nejma šta nismo spomenuli i koga se nismo sjetili, a sve na dobro i na fin način, ramazanski, mubarek bezbeli.

Dok je insan bio mlađi pa bi se mi po taj vakat prepiri ko je šta imo i nikad se složit. Jedino u čem smo se vazda slagali je da se birvaktile nije imalo Bog zna šta, i što se manje imalo više se znalo cijeniti i u svemu uživati.

Sjetih se i gramofona sa trubom na navijanje što smo imali kad će ti ona meni:

– Naš je babo rahmetli slušo nešto na nečem, Ramiz Brković mu to dao. Vako ko ova kutijica, nake žice i žabica, tude metne kamen i slušalice i babo sluša vijesti, šta li. Kad ga mi pitamo šta je to da i nama dadne malo da čujemo samo veli, ma nake cinde.

Detektor se to zvalo.

– Imali ste vi bome svašta, čuj nake cinde. Asli ti je babo nekog prisluškivo.

– Jok on Uzeire, koga će prisluškivat.

– Haj nek se ima o čem pričat taman i o detektoru i cindama.

I tako mubarek noći teku u kahvendisanju i muhabetu, a ja već kontam kako ćemo bez Ramazana deverat.

Uzeir Hadžibeg